ANDRIJICA ŠIMIĆ ZAIGRA ZA AJDUKA

ANDRIJICA ŠIMIĆ ZAIGRA ZA AJDUKA

E dica moja, lako ti je danas bit pametan kad imate i tičjega mlika, danas kad ima tableta za sve bolešćine, pa ni to nije dosta nego se tableton danas telefonira, moš na tabletu iti pisat. Ma nije uvik bilo  tako, bilo je za zemana nestašica od svega i svačega, od benzne, ulja, faksa, kave. Ma i novinu nije bilo lako pročitat, triba je dobar sto za rasprostrit je, koliko je bila velika. Bidni  siromaji koji su spavali po klupan u parku, mogli su se pokrit sa dva lista novine ka lancunon, ako bi ima sriće uvatit koji list. Nije bilo svagdi ni letrike, voštane sviće su još uvik digdi gorile.

Stari svit nije zato puno benda, naučija je ki magarac nosit na sebi, kopat i orat, nije pita ni zašto ni kako. Od davnina se tako živilo, pa se nije glavon zato od zid mlatilo.

Novi zeman je isto pomalo dolazija, a stariji su samo vrtili  glavon, nije in bilo drago, ni posve jasno. Puno toga nisu mogli razumit, ne zato da su nedotupiti, nego nike stvari nisu vidili. Samo se u Boga virovalo, neka ga se nije vidilo.

Balun se na veliko počeja valjat i šutat  po ledinan, ma ko nije vidija Ajduka na placu nije moga nikako pojmit kako je sad odjendared ajduk Andrijica Šimić ka Isukrst uskrsnija i igra na baluna u Splitu.

Mi dica smo opet drukčije sve vidili i znali za babina Iku iz Imackoga i nikoga što je ima jaki udarac, pa su govorili da je kida mriže balunon. Sve bi se užeglo kad bi Ajduk igra, vrcale su iskre i beštime, živilo se za ti naš Ajduk samo stariji nisu mogli nikako skontat ko je ti naš Ajduk.

Kad bi počela utakmica uši bi se zalipile za radijo i s pomnjon svaka rič slušala. Tako je došlo na red igrat sa španjolcima iz Valencije.  Igralo se u Split di smo in napunili mrižu, ne bi reka čovik da su išli na ribe. Bilo je veliko veselje, četri naspram jedan za nas. Još je tribalo otić tamo kod nji, malo se prošetat, okupat i aj ća kući pivajuć.

Tamo odma nije pošlo kako triba i nismo se anjci niti okrenuli, a znoj nas je probija kad je počelo puštat  na sve strane. Davali su nan golove onako, ko od šale, ko je moga i pomisliti da bi se štogot tako moglo dogodit, kanda smo upali u provaliju. Nakon prve utakmice i velika veselja, kad smo od sriće skakali do neba, sad su nan svi brodi potonili. Bija je to dan žalosti, bolje rečeno noć žalosti, jer je utakmica završila iza devete ure.

U kući je zavladala tišina, na našin dičijin licin tuga je izbijala, nije  nan  bilo lako, samo babi ništa nije bilo jasno za kime bi prija žalila, za nami u kući ili za Ajdukon.  Jopet promišlja da je nami lašnje u kući, a Ajduk je tamo daleko u tuđini.

Baba je isto bila tužna, nije ni ona mogla sakrit tugu sa lica pa smo pomislili da je i ona počela kontat ko je naš Ajduk, a baba će skroz ozbiljno:

   -Jadna ti  mu majka, kako je njoj sad?

  -Kako će bidan čovik od velike tuge doć kući?

Gledamo u babu, ne znamo bil se smijali il plakali. Pokušavamo joj objasnit šta je Ajduk i šta utakmica, al baba ne popušta i neda se smest.

   -Ajde nemojte me praviit ludon, znan ja ko je ajduk.

   -Ma kad je moga turcin tolike godine prkosit, možda je moga i uskrsnit – konta baba sama sa sobon i ode za svojin poslon, a mi ostadošmo u provaliji.

“Rodilo se dite puka, iz jubavi, iz dišpeta.

Kontra mraku, kontra sili,nareslo je ka iz vode

i trkalo do slobode.

Drukali smo za Hajduka!”

Trebate biti prijavljeni za objaviti komentar.