AUSTRALSKA UDBA

AUSTRALSKA UDBA

Godina je Gospodnja 1980.  škola je gotova.  Ivica i Ćićo bacaju knjige u ćošak  i pripuštaju se morskim radostima. Svakodnevnu rutu dvosatnog pješačenja iz Neslanovca do plaže na Duilova po zvizdan nije lako izdržat, za bus para nema, ali more je magnet, volja je velika. Skokom u more u zaborav pada pješačenje, umor, zvizdan  i znoj. Ka i svaki dan Ivica i Ćićo  su otišli na Duilovo,  a oko podne se isprid kuće strica Duje zaustavilo čudno auto crne boje, pa kad ga stric spazi prva mu je misa bila da je milicija ili još gore Udba. Jaki osjet nelagode je zavlada tilom dok je pričika posjetioce na balaturi. Kad su došli nešto su govorili, ali Dujo nije razimija šta govore, ni ko su muškarac i žena, ali bar je zna da nije bila ni Udba ni milicija.

Dolaze do Duje, pozdravljaju ga i pridaju mu u ruku nekakvo pismo. Znajuć da nisu Udbaši, pomisli da su ostali bez novaca pa im triba za nastavit putovanje. Kaže im da on nema novaca, da radi sam, ali oni nepopuštaju, uporno mu guraju pismo u ruku. Popušta, uzima pismo i vidi naški rukopis. Počne čitat i vidi da je to pismo napisa brat Mirko iz Australije, di mu objašnjava da je to ćer njegove žene i da bi želili doć i vidit Čaporice, ćaću mu  i mater. Kad je pročita pismo malo je doša sebi, samo šta koristi kad se ne mogu sporazumit.

Tada mu ćer Ankica reče da Ćićo od svastike zna dobro engleski. Kad to reče  ćaća joj odma zapovidi:

 – Trči na Duilovo po Ćiću.

Trčeći stiže na Duilovo crvena ko rak i još u trku viče Ćići da prikida kupanje, da mora šta prije doć na Brda da bi se mogli sporazumit s Australcima.  Mladi par, Lesley, plava i pigava i Vincent visok ,duže kose, nestrpljivo su iščekivali prevoditelja Ćiću. Iako je ima sedamnest godina nije bilo problema za sporazumit se. Već je to sad druga situacija di se pomalo atmosfera vraćla u normalu, a stričovi zajedno sa prevoditeljem Čićom su se spremali Australcima pokazat lipote Splita. Australci su se brzo priviknuli na Split i more, na splitske noći koje su nudile nesputanost, temperament, gostoljubivost i osmjeh kojeg nema u ponudi, ali jednostavno to je poklon dalmatimske duše koja je trajnija od razglednice. Nakon par dana uživanja u kamenoj lipoti Dioklecijanova grada, odlučili su sutra krenit u Čaporice da bi im pokazali di se Mirko rodija, a ujedno da bi vidili i ostali dija obitelji.  Sve lipo nažalost traje kratko pa su nakon tjedan dana Splita, mora i Mediterana, jutrom počele pripreme za polazak u Čaporice, u srce Dalmatimske zagore, di je vladala velika suša i žega.  Za njih još jedan put u nepoznato, još jedna avantura.

Toga jutra u Čaporicama je bilo uobičajeno za to doba godine, litina se sakupljala, šenica se  ranom zorom kosila, dok je još nije uvatilo sunce, da ne bi puno klasa otpalo. Iako odavna nije palo ni kapi kiše pa ni rose nije bilo, šenica bi priko noći ipak uvatila malo vlage, omečala bi, a prvi otkos bi krenija sa svitanjem.

Kućom smo svi bili na njivi i svak je ima svoj dija za radit. Odma bi se skupljali otkosi na naviljke i nabacivali na prikolicu, a mi dica smo kupili klas koji bi otpa i grabljama prikupljali ostatke naviljaka.  Tu nije bilo zaustavljanja ni odmaranja, jer je sve tribalo bit na prikolici prija osme ure. Iako je zora i rano jutro koliko toliko svježe, znoj je brzo poteka i počeja probijati što se sunce više budilo. Niko se ne žali, to je kruv naš svagdanji, a mi dica sve to lakše podnosimo kad se sitimo gušta koji nas čekaju dok počnemo ubacivali slamu u pojatu. To je trenutak kad ćemo naplatit  svu muku, znoj i ustajanje u ranu zoru.  Samo do toga triba doć, dotrat šenicu na guvno, izbacit je sa prikolice i razbacit po cilomu guvnu, da je sunce prožeže, dobro ugrije klas. Sunce je dosta  visoko, nemilice prži, ali nato niko ne obadaje, jer nikad nije siguro da neće sneverat pa je zato najsigurnije rađu zgotovit šta prija. Muve i obadi dosađuju, a pliva i prašina koja se prilipila za naša gola tila čini jedan poseban sloj koji nas čuva da ne izgoriomo, a pocrnimo. Svi smo ko jedan, crni i prašnjavi , a sve iscrtano znojom koji curi i crta crtež toga dana.  Nakon dva kruga  vršidbe i pritresanja, razdvajanja  slame od žita dolazi naši pet minuta, ubacivanje slame u pojatu.

Žega i zvizdan su na vrhuncu, muve i obadi posustaju kriju se i traže žrtve u ladovoni, čvrčci su ubacili u petu, rade punom paron, a samo mi drčina nemarimo za te sitnice.  Nakon napornoga dana i paklene vrućine čeka nas nagrada i slama.  Naši rodijaci se kupaju u moru, a naše more je pojata sa slamom koja je meka ka svila. Pojata u jednom trenutku postaje naše more, greda nam je ka skakaonic i skačemo u slamu, radimo saltomortale. Ujedno postaje igralište di se bacamo ka vratar na branki, greda postje je i sprava za gimnastiku.  Mali je to prostor, sudaramo se ali ne popuštamo jer to su gušti koji će već sutra  nestat, doće trava ili ditelina koje nisi ni malo svileni. U tom  paklenom okruženju, di je ka ispod peke, imamo svoj kutak di smo mašti pustili da nas vodi.  Pošto smo se dobro izmorili, pošli smo na bunar napit se vode. Crni, prašnjavi sa plivom i slamon u kosi, ozareni lica požudno pijemo vodu iz sića čekajuć da dođemo na red.

U tim trenucima niz kras dolazi neko čudno auto crne boje. Izgleda ka tarabas samo manji, nikad nismo vidili tako čudno auto, a još čudnije nam je bilo kad su nan rekli da dolaze iz Australije, vidit dida i babu. Ne možemo se nagledat auta ni gosta, a još manje načudit kako to oni putuju po cilom svitu. Zajedno s njima je stiga stric Dujo i Ćićo.

 

 

Sve se to za nas odvija ka u nekom filmu, dok Australci slikaju, od kameni kuća do nas mali crnaca, koji u njih gledmo ka da su zdruge planete. Polaze u kuću a mi za njima, čudom se ne možemo načudit i nagledat ti strain ljudi. Ulazimo u staru kamenu kuću di did Lovre leži na krevetu. Australci pomno razgledaju veliko sobu kroz koju prolaze, dva stara krevete sa slavnicama iz koji viri dikoja lepušina, trošne grede i pod od dasaka koju svakim korakom škripe. Sve im je to strano, čudan i nepoznat ambijent, u kojega ulaze sa (straho)poštovanjem.  Došavši do dida Lovre pitaju mogu li ga fotografirati i dobivaju od dida dozvolu.

Iako smo jedni drugima nepoznati atmosfera je puna nekog čudno osjećaja, pogledi se razminjuju više nego riči. Baba i did su ipak jedni dilom podilili i dodirnili nešto od sina kojega nisu vidili već puni trinest godina.

Lesly je didu rekla da ga sin Mirko pozdravlja i da im želi sve dobro, a nakon šta je Ćićo priveja, na to će did:

  • Drago mi je da san čuja za njega i da je dobro.

  • Samo moje ga oči sigurno neće više vidit.

Kad je Ćićo to priveja bez imalo razmišljanja  i ublažavanja Lesly je izletila vanka suzni očiju.

Nasta je kratki tajac u sobi i did nato reče:

  • Ajte sad lipo – reče did.

 – Pozdravite ga, vidiili ste di se Mirko rodija.

Vincent napravi još dva snimka, poslika škrinju i krevet, pa izađe vanka na bunar di je čekala Lesly već smirena. Kako i priliči u takin situacijama gosti su pozvani u kužinu da se maše malo pršuta, sira i čaporskoga vina. Sad je već osmjeh zaminija suze, jer pršut nemaju priliku provat baš svaki dan.  Mi dica smo znali da nam je čekat dok gosti otiđu, pa smo se okrenili čudnom autu iz  Australije. Najbitnije je bilo vidit koliko može ić na sat. Dok smo prigledavali svaki dija auta  gosti su bili spremi krenu nazad u Split. još  nekoliko snimaka nas dice i pozdrav. Nakon svega, kad zamakoše uz krasinu kanda je za nas sve to bja samo san, takva čudna crna auta nema na dugo ni daleko,  još dugo ga neće ni bit. Nami je to bija doživljaj koji smo dosta dugo i žustro pripričavali, svak na svoj način. Bilo je to jedno malo takmičenje ko je bolje i više zapamtija  auto i Australce.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.