BADNJA VEČER

PRIČE IZ DAVNINE

 

Vrime prid Božić je posebno vrime kad se svak nekako drugačije osjeća a kako i ne bi kad je to vrime čekanja broje su se dani do Božića, rođenja Isukrstova, kako je narod zna reć.  U vrimena stara nije bilo žurbe više se nekako poskakivalo i radovalo to danu. Sve je nekako bilo okrenuto tom malenom djetešcu, čijem se rođenju veselilo i mlado i staro, temeljito se pripremajući za taj posebni rođendan.  Nije se išlo u zadrugu osim da bi se kupilo štogot za napravit kakvi kolač.

Nije bilo žurbe, to je bilo vrime čekanja i duhovne pripreme, da bi dočekali malog Isusa čista srca i čista obraza.  Pripremalo se za obrede i običaje badnje večeri, Božića i božićni svetaca.

To su vrimena kad se nije previše trošilo ni uređivalo, nije bilo potribe kupovat nešto posebno, na misu se oblačila misna roba. Ti je bija jedan komad robe koji se čuva samo za otić u crkvu, na sprovod i u svate.  A prija ponoćke je tribalo sa  Zdravo Marijom krenit po redu kako i spada.

Najprija bi krenili  na komin zapalit badnjake. Badnjaci su posebno izabrana tri rastove trupca prislonjeni  vanka pokraj vrata komina, spremni za večer. Vatra badnjaka simbolizirala je svjetlo i toplinu  koju smo isčekivali u Božićnoj noći.

Svi smo bili na kominu, vatra je već gorila a ćaća  je uzima jedn po jedan badnjak i unosija na komin. Unoseć badnjak pozdravlja bi nas starim kršćanskim pozdravom:

„Na dobro vam došla Badnja večer!“

Ukućani su na kominu odgovarali:

„I stobom zajedno!“

Ćaća bi badnjak postavija na ognjište i krenija unit i druga dva badnjaka. Tada bi mater poškropila krštenom vodom  obitelji  i badnjake, moleći za zdravlje i blagoslov obitelji, da intrada dobro rodi, da ne bude velike suše, za zdravlje blaga.

Bukaron bi se nazdravljalo i vinom zalili badnjake, bukara bi kružila i svak bi popija koji gutljaj, nazdravljajući  prvom do sebe. Sve je teklo bez žurbe, cilom obredu paljenja badnjaka se pristupalo s jednim posebnim osjećajem iščekivanja pobjede svitla nad tamom. Bija je to početak noći, početak odbrojavanja do pol noći i rođenja Gospodnjega. Pepel od badnjaka se nosija i posipa po zemlji da bi bila rodnija.

Mi dica smo  su taj početak čekali s posebnim uzbuđenjem jer smo imali svoj dio koji je pripada tom vrimenu. Nakon badnjaka bi se vratili u kužinu di bi mater donila vriću punu slame koja bi se prostirla po kužini, simbolično prostirući slamu svojoj dici ka i majka Maria ispod maloga Isusa. Za nas je to prestavljalo posebnu radost i veselje i tada bi krenila graja i veselje po kužini, nastala igra koja nije imala ni kraja ni početka, bez pravila i punata. Bilo je svakojaki dičiji izmišljotina, jačanje, igrali bi se mačke i miša puzeći po slami između stolova i stolica. Igra po podu je trajala dok se ne bi dobro umorili.

Večaralo bi se i stariji bi krenili od kuće do kuće s pozdravom:

Na dobro vam došla Badnja večer!

Stariji bi nastavili druženje za kominom, priča bi krenila, bukara je bila tu da se grlo ne rasuši i svak bi priča svoje dogodovštine.  Priča bi otišla i u davna vrimena, pritresali bi se stari običaji božićnoga vrimena. Sve je to trajalo do po noći kad bi se krenilo na ponoćku.

Za dicu je vrime do mise bilo posebno vrime koje se čekalo sa velikin nestrpljenjem skoro ka i odlazak na ponoćku. To je vrime bilo za pucnjavu tondinima. Svak je vadija već dobro pripremljeno oružje. Šibice su bile barutno punjenje. Svak je misec do dva prija počima prikupljat koliko je moga ujmit od matere i ćaće, dida i babe. Svaki odlazak u zadrugu bila bi prilika koji dinar ostavit sa strane, pa bi se malo po malo nakupilo za kupit četri pet paka šibica.

Nekoliko dana prija badnjeg dana krenilo bi se skidat barut sa  šibica i pripremat za punjenje u tondine. Bilo je to i natjecanje ko će imat bolji tondiin, čiji će udar bit jači, samin time ko je najbolji sa  tondinom. Sve se to odigravalo okolo kuća u mraku i jedina pomoć bi bija misec ako bi bilo vedro, ali nije to bija neki problem. Oči su naviknute od rođenja na noć bez  svitla, naučile gledati prostor oko sebe, skoro ka i po danu. Kako je bilo dice u svakoj kući po troje četvero pucalo se na sve strane i nije se previše raspravljalo, sa svi strana je pucalo i odzvanjalo.

Tribalo je zalihe potrošit jer posebna je bila draž pucat tondinom na Badnju večer. Za to se živilo čitavu godinu i tu nije bilo nikakve iznimke svak je isto doživljava i živija za tu večer.

Oko jedaneste ure matere bi počele zvat svak svoje i pčelo bi se pripremat za ponoćku. Oblačila bi se misna roba, umili bi se i krenili sa starijim u crkvu na ponoćku.

To je bija poseban osjećaj  di su svi s velikom ozbiljnošću kretali crkvi. Zaboravljali bi tondine i pucnjavu očekujući rođenje djetešca, malog Isusa koji bi svojim dolaskom zasjenija Badnju večer i sve lipo što je s sobom nosila. Rodija se mali Božji sin, stiga nam je Božić.

Nakon misnog slavlja sve je nekako bilo još lipše i veselije a mi  smo dica još veslije poskakivali radosno se vraćajuć kući. Došavši kući išli bi spavat u misli smo bili već na sutra sa novim odzvanjanje tondina.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.