BOB STAZA NA LUČIDBI

BOB STAZA NA LUČIDBI

 

 

Zima je stigla na vrata, vrime je stalo, jutrom je osvanija bili pokrivač. Bura puše i fijuče između kuća, poigrava se pahuljicama, ubacuje snig kroz pukotine drveni vrata u kuću, igra svoj ples.

Izvlačimo se iz tople postelje i oblačimo, pripremamo se za izlazak na snig. Oblačimo gaće i đemper, na noge sukljene bičve, gumaše mažemo korom od slanine da bi držale bolje na snigu, nestrpljivo  iščekujuć izlazak vanka.

Sve je zabililo, snig škripi pod nogan. Prtinu su stariji već ugazili ali nami nije zanimljivo ako ne zagazimo do kolina u snig. Rade se prve grude, rukama mirimo ladnoću, bura vrlo brzo probija robu i uvlači se pod kožu,ulazi u kost, prsti postaju crveni, snig grize. Dok bura vije oko nas, skupljamo se i krećemo prtinom prema školi do koje  triba pješačit pola ure. Zamotani u jakete kakvu je ko im krećemo u školu. Vitar i bura nas prate, otežavaju put do škole. Polako nestaje prtine, najstariji su na čelu i pobiju put do škole po sniga koji sovljin iglican bode u oči. Sukljene bičve postaju sve više mokre i vlaga probija do tabana, ladimo se i naleti bure sve više smetaju. Ipak svi skupa smo već u mislima na Lučidbi i poslinpodnevnom guštu na snigu.

Promrzli, crveni obraza i ozebli ruku, dolaskom u školsko dvorište, sa sebe stresamo snig, u hodniku izujemo gumaše koji su dobro popunjeni snigon.

Ulazimo u staru učionicu u kojoj veselo pucketa vatra u peći, koju je prija  našeg dolaska potpalila naša Vinka, školska čitačica. Okupivši se oko peći, odmrzavamo se. Grijemo ruke, i roba se polagano suši dok čekamo učiteljicu Franku i početak nastave. Kalo nas peć grije tako zaboravljamo na ladnoću i već priča kreće put Lučidbe razmišljajuć koliko ćemo se puta uspit ugurat u sanjke.

Učiteljica Franka je došla i počela je nastava ali svako malo naši pogledi lete  kroz prozor, gledam kako snig pada.

Brzo smo zaboravili kako je vanka ladno, kako se snig uvuče pod nokte i kako ruke bole od leda. Čini nam se da škola neće nikad završit i samo čekamo zvuk zvona koje će označit kraj mučenja  i početak veseli igara na snigu.

Izlaskom iz škole poletile su prve grude i nastaju podile među zaseocima u snježnom ratu. Sve je to smo zagrijavnje i vrlo brzo napuštamo školsko dvorište vraćajuć se kućama.

Ne smetaju nam ni nanosi sniga kojega je bura pribacivala dok smo bili u školi. Bura je oko podne malo posustala, snig je prista i pokazuje se zubato sunce.

Dolaskom kući onako promrzli i mokri izujemo gumaše i stavljamo i bliže peći da se osuše, teškom mukom skidamo sukljene bičve koje su natopljene snigom. Prilipili smo se uz peć da se zgrijemo, da što prija budemo spremni otić na Lučidbu na strminu di ćemo se skupit i mi i Njijovići, svi zajedno.

Mater kuva raštike i suva mesa, šta nami nije baš po kontu, ali triba se najist, lakše ćemo izdurat cilo popodne na snigu. Nestrpljivi smo i ručak smo na brzinu pojili, mater nam daje suve sukljene bičve, uzimamo koru od slanine da namažemo gumaše. Nestrpljenje se svakin trenom pojačava, izvanka se čuje dozivanje i ponovno prikupljanje .

Veliko i malo, od nas prvaša do osmaša, svi smo se skupili i kolona kreće priko briga prema Nijovićima  di je u blizini kuća strmina. Već iz daleka čujemo viku, smij i plač, ima svega, na šta još više ubrzajemo. Nesmeta nam  bura koja brije nasuvo, koja je vrlo brzo zaledila naše obraze dok smo ruke zavukli u džepe koliko toliko čuvajuć od ladnoće koja je popodne počela jače stiskat.

Dolaskom na Lučidbu krv je potekla brže ugledavši stazu koja je već dobro uglanjcana . Sad kad smo stigli zajedno sa Njijovićima nas ima priko dvadeset i samo jedne saonice, ostatci podnožja motora Yave.

Triba se izborit za spuštanje niz nizbrdicu di nas na kraju nizbrdice čeka jedan oveći grabov grm koji nam je bija rampa za zaustavljanje, zabiljući se u grm. Tu je biilo svega, kako je ko ima sriće, kvrgavi i krvavi glava, ožiljaka po licu od grmlja.

Tribalo se izvuć iz grmlja, sanjke izvuć uz strminu i pridat je drugoj ekipi koja je čekala spremna na novi spust.

Nije bilo svađa znalo se ko je stariji i oni su kolo vodili, a mi mlađi bi bili sritni kad bi uvatili misto.  Trajalo je to do samoga mraka kad bi se krenilo kućama. Nakon par sati dobro promrznuti ,mokri, ali i zadovljni krenili bi kući.

Led je sad već dobro okova čitav kraj, a bura je pojačavala. Mokri nogu i prstiju bolno ozebli, jedva smo čekali povratak kući i ponovno zagrijavanje i sušenje uz peć, ali i sutrašnji dan i ponovni odlazak na Lučidbu.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.


%d blogeri kao ovaj: