CRVENA KORIDA

Život teče ka i prije sto godina, uvik je bilo pitanja sto, a odgovora malo i nizere. Danas kada smo uselili u svoj dom i triba ga izgrađivati i oplemenjivat, sve nekako zapinje, ne iđe kako mi oćemo i kako smo mislili da će to bit.

Mogli bi jednostavno odgovorit ka Svitlost u Velom mistu da sve triba užgat i zapalit, a možda i ne triba možda će samo od sebe sve sagorit ko panj kad plane pa tutinja i uz malo vitra gori i izgara.

Možemo se i upitat ko je ovde lud ko pametan,  pa kad bi malo pročeprkali i pošli za niti vodiljom vjerojatno bi i uvatili misao koju je neko upisa i koja je scenarijo filmu kojeg  iz dana u dan gledamo.

Gledajuć i slušajuć neke face, ka da je Bože prosti malo rebambija. More bit a more bit da i nije. More bit da je samo okrenija pilu nopako pa je grezo za čut, a i boli više. Sanjali smo lipe snove i dosanjali, probudili se u svojoj državi i nikako se sastat s pameti i pomirit kako sve skupa izgleda.

  -Druže nije to ono zašto smo se mi borili !

Reka je niki poslin onog rata i neznan jel osta  živ al je čovik samo izreka svoj pogled na tadašnju stvarnost. Možemo i danas komotno izreć isto samo drug je vjerojatno umra a gospodin još u školi pa ovi između nemaju muda, pameti i kvoruma dabi izrekli svoj u platformu i jasno rekli šta  misle, more bit da i je stra da Golać još radi samo na drugoj adresi.

Krvavo izborivši svoju slobodu susretoše se naši i njijovi pa se sve praši. Upada prašina u oči, ništa se ne vidi, samo bolan pogled od silne prašine. Na ovo njiovo pripetavanje nekako bi čovik moga nakalemit priču u  dice dok se zajedno igraju pa kad se posvade vridi ona:

-Vrati moje igračke i neću se igrat s tebon više, iđen nać koga drugoga.

Ko su naši i njijovi uopće nije bitno u čitavoj igri već da nema pobjednika nego ima gubitnika.

Danas se događa mogu slobodno kazati fenomen di se mi Hrvati kao dokazani ratnici stoljećima odjednom boje nekog malog vućića.

Hrvatski narod se u svojoj državi boji samog sebe, drugova, Jugoslovena crvene bande a kada samo malo pogledamo unatrag možemo bez imalo stida i srama kazati da u „tuđoj“ Jugoslavii nismo imali straja,  da smo bezobrazno sanjali svoju Hrvacku, goloruki naspram sile koja ima završene studije, doktrine i taktike borbe proti razni nepretelja  i nisu nam  mogli ništa.

Imali smo, kako bi moj pok. ćaća zna kazat deset pošteni i „malu“ crkvicu, nešto raspela i sve to nešto drveno.

-Je malo morgen – rekli bi naši iz Njemačke, imali smo oružje koje nemore nikakva  silla i represija slomit i uništit imali smo Boga.

   -Ubij Boga u njemu!

Vjerojatno ta uzrečica potiče iz ti vrimena kada je sila ne znajuć stvarnu dimenziju Božije prisutnosti mislila da se Bog krije negdi unutra i drće o straja. Kako danas naprid kad su svatili da ipak nemogu ubiit Boga u čoviku, okreniše pilu naopako i turpijaju li, turpijaju.

A di smo mi  u svemuu tome sanjalice i ljubvnici koji se nađosmo u svom domu koji nije ni topal ni uređen?

Pokušavamo usput pripisivat doktrine pa kad ne ide naj lakše je krenit utabanim stazama. Sila je ta koja će ga pameti naučit rekli bi stari. E tu dolazimo do još jedne stare:

  -Uči sinko, nije  spas u motiki vengo u olovki!

   -Um caruje a snaga klade valja!

Po ovoj narodnoj ispada da smo se borili za motiku, ali zar mora bit tako  pitam ja vas braćo moja. Dokle ćemo čekat da nam manu crvenom krpom i da ka junci krenemo bez razmišljanja na mrskog nam nepretelja. Kad će doć tren da će većina svatit nameštaljku u toj koridi, započet stvaranje temelja di će pametni ljudi dobit odrišene ruke bez naputaka, krenit u ostvarivanje sna o novoj Švicarskoj, a imamo kapacitet jači od Švicarske.

Mnogi će reć ovi je rebambija ili lako je govorit. Je ali kad čovik pljune u šake, zasuče rukave i najtvrđi kamen živac puca, naravno uz vjeru u svoje mogućnosti.

Pristanimo biti gubitnici i poslin rata se boriti protiv vjetrenjača već gradimo vjetrenjače koje će nam dati snagu i  biti zamašnjak. Borba  poslje rata protiv nametnuti neprijatelja nije izmišljotina već ti neprijatelji itekako postoje a njihov je primarni zadatak bacanje prašine u oči i usmjeravanje svi naši snaga na „žestoki rat“. Nakon takvi teški bitaka i istrošenosti većina još uvik čvrsto drži stražu dok um u zapećku plače i proklinje sudbinu što nikako uskočit u utakmicu da pokaže svoje kapacitete.  Sportskim rječnikom naša desetka je na klupi i nikako da je pustimo da igra. Samo um,vjera i rad su garant i sigurnost da ćemo biti jaki i veliki , a u toj situaciji malog vućića se neće bojat ni mali zeko, moćemo zapivat onu

  -Nama niko ništa nemore,  jači smo i od sudbine….

P.S.  Još samo jedno slovo kako smo davno pivali:

Svima onima koji bi ukidali i zabranjivali staziće, laziće, sdp,sdss, pupavce i mnoge poruka:

Ne možemo ih ukinuti ni pod točkom razno jer ukidanjem njih sami preuzmamo njijove role i ostavštinu nemani koja je tim metodama gazila sve pred sobom.

Što nam ostaje nego pila naopako pa da vidimo čija bolje pila.

FacebookTwitterEmail

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.