ČUDNA KUTIJA KOJA GOVORI

Objave

Još odavna kora kruva i čaša vina bila je svitu dosta da se okupe oko komina i započnu priče iz davnina. Šezdeseti godina su se otvorile granice i mladost je krenila tražit pasoš da mogu poći u Njemačku i zaradit koju šoldu.

Iz naši i njijovi Klarića sve je mlado i sposobno krenulo u Njemačku. Na početku su se držali u zajedno, odlazeći u nepoznati svit, ne znajući jezik. Nije bilo lako, ali želja za boljim i sigurnijim životom je bila jača od svi prepreka i poteškoća. Pomalo se učilo i radilo i kući donosilo svega blaga ovoga svita, rekli bi naši stari, kad bi vidili što ni sanjat nisu mogli. 

Bilo je tu i novoga štofa za šotane, lipe robe za obuć kad se na misu krene. Dica su se veselila kad bi ćaća donija štogot slatka i kakvu igračku.

Počela su stizat i prva radija, pa bi se skupljali čuti glas iz kutije koji je lipo priča. Bila je i za dicu priča za laku noć. Kako se radilo tako se i namicalo, pa se počelo i prve traktore kupovat.

Sve je to lipo bilo i svima pomalo proširivalo pogled u drugačiji svit, tamo nigdi iza brda i planina, di ima puno više od pure i komina.

Opet puno toga se vidilo nije, pa je svaki dolazak naši iz Njemačke za Božić bilo iščekivanje, šta se to novoga iza brda krije. Okupili bi se oko komina, bukara bi krenila i priče koje smo mi dica slušali, uživili bi se, činilo se kanda smo s njima bili.

Za lipa vrimena bi se skupili isprid kuća i uživali u blagodati svoga kamenjara i odmora.

Tako su jednom Stipe, Ivan i Vlade ništo pripričavali, a mi dica s pomnjom svaku rič osluškivati. Uto dolazi Anka noseći brime drva za na komin. Malo pognuta pod teretom brimema prolazi kad odjednom čujemo Anku kako govori. U čudu gledamo Anku koja, onako umorna i znojna čela, usta otvorila nije.

Sad i Anka držeći se štap glavu podiže pa i ona sama ne viruje vlastitim ušima. Svi se u čudu gledamo i ozbiljni lica u Anku zagledamo. I sama Anka gleda i ništa joj jasno nije kako to da samu sebe čuje.

Bože prosti, kanda san poludila, štali!

Jesan li ja to samu sebe čula? – priupita onako u čudu stojeći na mistu ki ukopana. Vlade se smije i pokazuje joj šta ispod jakete krije.

Nika čudna sprava s nikim tipkan i vratašcin, koje se otvaraju pritiskajuć jednu tipku. Vlade vadi niku čudnu kutijicu na kolca koja se mogu okrićat i kaže Anki da je ona sad snimljena i da je unutra. Sad je čujemo ki onu priču za laku noć. 

Kažu nami da se to zove kazetofon i da se možemo do mile volje snimat i sami sebe slušati.

Bože moj svašta li iza ti brda i planina još ima?

 

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.