IGRE I SNOVI DJETINJSTVA

Bilo je to sedandeseti u selu Čaporice. Veselili smo se svakom jutru, svakom danu, bili smo ekipa, bili smo daleko od svita i Splita. Sunce nas je grijalo, toplinom i ljubavlju obasjavalo. Po cili dan se igralo, za balunon trkalo.
Kruva, masti, cukra i baluna nam nije nedostajalo, a drugo nan ništa nije ni tribalo. Žega i zvizdan žarili su po cili dan al koga je zato briga, znoj na licu je radija bezbroj crta i riga. Igrali smo se sa drvećem i kamenicama, kvrgavi i krvavi glava je svakog dana bilo, samo je pitanje na kome se toga dana zalomilo. Imali smo u zaseoku jednu i po televiziju, jednu na nogare, u kutiji sa prozorima koji su se zatvarali kad bi televiziju utrnili. Znali smo digot pogledat film poslin dnevnika ako bi ga oni ozgar stavili. Kad bi se pokvarila televizija tribalo je otić u selo na telefon i zvat onoga sa fićon i torbon punon alata, a minja bi niku cjev koja je više sličila na žarulju nego na cijev. Za litnji praznika televizija nije ni tribala jer su nan iz Splita dolazili rodijaci koji su bili puno zanimljiviji od dnevnika, sprovoda i kojega filma. Litnji dan je bija dug, a nami je uvik zavalilo po uru vrimena da završomo utakmicu na guvnu, na sakrive ili vatale na bare. Kad bi se skroz smrklo, kad bi se cilo selo umirilo čuli bi se još zrikavci i dičiji smij.
Ankica stričova je bila malo starija od nas pa je imala  cigare na kojin je pisalo lipin  slovin Milde sorte i jedva bi dočekali kad će smrknit da možemo otić na brig s rodicon i po prvi puta okusit cigaru i povuć dim.
Sve je bilo dobro dok me baba jednu večer nije ositila da se čujen na duvan. Kad je priupitala jesan li pušija, nije bilo više povratka, nego smo morali doć prid mater na pregled da bi utvrdila jesmo li pušili. Nakon  pregleda šiba  je radila svoje, a nakon toga smo morali  odma po kazni u postelju bez večere.

Litnja jutra su bila naj bolji dija dana dok još nije prižeglo pa smo se sporo izvlačili iz postelja. Kako bi se ko diza dolazija bi u kužinu, a mliko je čekalo za poist. Bilo je svakakvi dičiji ludosti pa smo jedno jutro uranili ja i Ivica stričov, poili mliko a ostalo mliko dobro zasolili onin koji su volili više spavat. Sve je to išlo u krug i zato nije bilo nikad dosadno.

Jedan dan u nas je doša jedan stariji čovik iz Njijovića, Pekin brat, ozgar iz Zagreba.  Doša je vidit stari svit, s njima malo posidit u ladovini i popričat o starin zemanima. Nami je dici reka da mu naberemo kesu drina pa će nas slikat za nagradu. Nije nan triba puno govorit, odma smo se razletili na sve strane i krenuli u berbu drina, dok je u glavi zuja aparat zamišljajući kako nas slika. Veselje je bilo veliko i jedva smo dočekali trenutak kad smo se svi skupili kod somića strine Paveluše, nakon berbe drinjina. Uzbuđeni i crveni u licu od berbe i trke nazad da nebi okasnili dočekali smo trenutak kad smo prvi puta čuli škljocanje apatata.
Reka je da će nan donit slike kad dođe drugi put iz Zagreba. Dugo smo čekali drugi put i sanjali dan kad ćemo ugledat slike. Rekli bi naši stari “Obećanje ludom radovanje!”
To je bija samo jedan od naši dičiji snova koji su nam bili pomoć da bezbolniji odsanjamo naše djetonjstvo na Čaporskom kršu.

FacebookTwitterEmail

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.