Imal ko posudit pinjur

Dođe „staro momče“ sa sela u metropolu pa ga zarobi gradska cura i eto ti belaja. Moraš prihvatit nove norme ponašanja da bi se „utopio“ u sredinu. Da ne odskačeš i da ne budeš odbačen od sredine. Volje imaš i boriš se sam sa sobom da bi na kraju ipak postao dio sredine, da se navikneš na sredinu a ne obrnuto. Sve to ide svojim tokom i neka, potrebno je poštivat narod i običaje. Nova sredina može bit samo plus nikako minus, puno više dobivaš nego gubiš. Samo ne valja zaboraviti tko si i odakle si, ne valja izgubiti sebe. Vrijeme teče škola traje, samo ima i jedan mali problemčić.  Genetika i navike, u tom grmu leži zec. Ručamo doma „Manistru na suvo“, a ja kao pravo dijete sa sela ne znam bez kruha ručat. Kruh mi dođe kao neki dobar začin. Na stolu kruh, a noža za kruh nema na vidiku. Gledam kako bi doskočio situaciji, a supruga mi kaže: „Ma otkini rukom ipak si ti dosta živio po terenima“. Doista kad živiš i radiš na terenu ponekad i nemaš sve kao u kući. Najbitnije je da imaš ručak i da ima kruha. Uzimam kruh u ruke i odlomim skrajac. U tom  trenutku mi se u mislima zavrti jedan ratn  film. Ratni  ručak na prvoj liniji.

Bilo je to u Potravlju na cesti Sinj- Vrlika, na prvoj crti, gdje smo dobivali kuhani ručak u manjerkama. Kako smo bili vojska u stvaranju, pa moglo bi se reći da i nismo bili vojska po mnogim vojnim parametrima. Pod vojnom opremom se podrazumijevalo: puška, municija, cigarete, alkohol i CSO. Beštek, čutura, posuda za topli obrok i topli obrok jednostavno nismo ni imali. Kako je prva linija u 99% slučajeva bila po  ćukama, brdima, konstantno smo dobivali suhi obrok i meso koje bi završilo na gradelama. U Potravlju „Kod Kenedija“,  jednog dana smo dobili „Manistru na suvo“ i našli smo se u problemu, dobili smo hranu dobili, a nemamo pribor za jelo. Možda sada sve to zvuči kao neslana šala, pomalo kao zezancija, ali smo počeli razmišljati kako doskočiti problemu i iznaći riješenje. Počeli smo razmišljati kako riješiti novonastalu situaciju. Možda štapićima kao Kinezi ili rukama. Trajalo je to kratko vrijeme dok se naš Marko nije dosjetio kako riješiti problem. Negdje je ulomio nekakvu pogodnu grančicu od jasena i počeo je raditi pinjur od drveta. U prvi trenutak nam je to izgledalo više kao zezancija. Međutim kada je Marko napravo drveno pomagalo slično pinjuru i  sami smo se prihvatili izrede drvenih pinjura. Napravili smo nekoliko pinjura i ručali. Sve u svemu „inovativnost“ naših ljudi je uvijek bila na nivou.

Na spomen čoviku „Iznadotišića“ – Marko Žižić-Gušo.

Laka ti bila Hrvatska gruda.