IMAL KO VATRE ?

MISLI

 

Moj dobri i pošteni Dome, sinoć se javija na „Fejsu“ nakon ove vatrene kalvarije sa svojim dobro poznatim crnim  humorom i priupita:

„Imal ko vatre“.

„Šta je prislano nije ni mački drago“, reka bi stari svit.

Ma jopet, bolje je slušat pizdarije dobroga i poštenoga Dome, nego užgat televizor i slušat mlaćenje prazne slame političkih protivnika u nedoumici jel prija bilo jaje ili koka.  Sveukupno, niki brujet od emisije, svega pomalo. Rasprava ko je kriv, di je bija Stipe, šta je radija Mate, zašto je Ljubina staja izgorila i takve priče, kojih ima toliko na videovrpcama da bi mogli „oblipit“ kompletne granice Lijepe naše.  Sigurno da je propusta bilo dosta tijekom 3-4 dana dok je buktinja radila svoje, da neki nisu na mistu di bi mogli dat  onoliko koliko takvo misto triba. Sigurno da ima i onih koji na sve gledaju po onoj „Jebeš sve, nije moja kuća i maslina izgorila, za druge me nije briga!“.

Ima nas svakakvih, ali najviše nas ima koji smo spremni pomoć, skočit u vatru kad dođe stani-pani, samo je li to rješenje rebusa kojeg ne mogu rješit mnogi Sanaderi i Ostojići već desetljećima, ne rješavaju ga ni novinari, koji pomalo iritiraju iz TV studija, sa ponekad „smišnin“ pitanjima i prijedlozima, čast terencima koji još vonjaju na komin i vatru i znaju barenkon po mise. U trenutcima stihije prid kamere izađe svit ponekad prepun revolta, tuge i suza, a ponekad zna zalutat i koji padobranac koji se doslovno sam borija s požarom, koji je sa „dva sića vode pobjedija požar“. U trenutcima kada su ljudi nabildani emocijama, streson, adrenalinon, strajon i čim još ne, kada je opstanak na kamenu i gola egzistencija u pitanju najnormalnije je da sve pršti od emocija, pitanja i teških riči.

Samo ima jedna velika istina da se požari iz godine u godinu, manje ili više, događaju i da im čovik baš ne može stat u kraj a posebno je neizvedivo stat frontalno spram ognja paklenog i ugasiti vatru. Iza svakog većeg požara di se mogu ušićariti neki poeni čuju se prepucavanja i okrivljavanja. Majka svih pitanja je uvik:

Ko je kriv?

Možda Pedro.

Možda, ma nemoš uvik nesritnjaka krivit  za jedno te isto.

Ima jedna izreka koju san čuja u vojsci:

„Gospodo dočasnici, vojnik nije nikada kriv ako je tko kriv to ste onda vi“.

U tom grmu leži zec. U obrazloženju te tvrdnje se pojašnjava:

„Ako vojnik radi loše ili  neispravno vi ste ti koji mu morate ukazati i naučiti ga ispravno postupati“.

„Ako pak vojnik konstantno radi loše ili pogrešno velika je vjerojatnost da niste kompetentni ni obučeni da mu ukažete na greške“.

E sad ajmo sve to prinit malo s Kozjaka na Mosor pa do Dinare omiške.

O tome ko je kriv a ko prav je vrlo bitno raspravit i utvrdit da bi se sustav moga poboljšati i nadogradit. Ko je kriv i ko konstantno griješi, ko je u našem slučaju dočasnik, a ko vojnik nije teško utvrdit. Kad bi po vatrogasni zapovjednika bacili i doveli nove ne bi se puno toga prominilo. Kod nas je u dosta slučajeva, zbog raznih okolnosti, stihija na prvom mistu. Nakon  nekog vrimena ipak se u hodu stvari minjaju i poboljšavaju ali s ovakvim požarom ne bi vjerojatno ni jače snage izašle na kraj u trenutcima kada je požar počea vladat situacijom i terenom.

Danas je pala bura, kanaderi su dali ruke i vode i kažu naši novinari – požar je ugašen.

E pa,  dragi moji, nije ugašen već je praktički izgorilo 99 % i nema više šta izgorit. Ovdi ne želin umanjit rad i znoj svi oni koji su dali ruke počev od vatrogasaca do stanovništva, samo kad u litu ne pane kiša i sve je suvo ka ševar, tu nema pomoći, vatra doslovno guta sve pred sobom.

Ovo sve sliči ka neki izvještaj sve san reka, a ništa zaključija.

Malo ćemo i o tom.

 

Požare nekako pamtim kao veće zlo krajem osamdesetih pa na ovamo. Nisan u potpunosti upoznat  sa svim ulaganjima ali ono što znan i vidim nije neko ulaganje, bolje rečeno nikakvo ulaganje, nula bodova.

Netko će reći, pa imamo kanadere, uložili smo i u drugu vatrogasnu tehniku. Da, imamo i uložili smo u borbu protiv požara, koja praktički nije efikasna. Obrane se kuće i ljudstvo što je super – a sve ostalo nestaje, silni novci su u pitanju. Ljudima preko noći nestaje ognjište prid očima. Kada je vatra u pitanju onda je najbitnija čaša vode. Moga Domu i mene su na protupožarnoj obuci u škveru učili da je najbitnija čaša vode i tu se slažem s tom naukom. Na samom početku dok je vatra mala i čaša vode je dosta, a kad vatra zagospodari ni kanaderi više ne mogu  puno učinit.

Potribito je ulagati novce u preventivu, one silne novce što izgoriše čoviku prid očima, u nadzor kompletnog terena putem kamera, dronova i elektronike koja danas može doslovno prekriti svaki centimetar terena, komunikacijske pute i ljudstvo koje će u dva vatrena miseca biti stacionirano doslovno na svakom metru da što prije pristigne i počne gasiti požar.

I nakon ti i taki ulaganja biće stihija koje će izmicat kontroli i nadjačat čovika. Samo ima jedna pametna koju su me učili dok san bija mali, da se mi razlikujemo od živine po tome što imamo možđane i mislimo. Triba pustit pameti da udari kontra vatre a ne vodi i sićima.

Ovaj naš priobalni prostor nije priširok, pa ne bi bilo ni velika investicija kompletni prostor fizički odvojiti protupožarnim zonama, po nekih pet do deset kilometara prostorno, na koje je potribno  provuć trasu vodovoda i u datom trenutku s jakim vodenim topovima fizički odvojit zonu od zone tako što bi se u vrime požara moglo vrlo brzo i u kratkom vrimenu „napravit“ mokra zona, di bi požar doša do kraj puta.

Možda će neko reć da je to priskupo, da je to fantazija itd. Koliko je samo vinograda i maslinika izgorilo, svega onog što čovik živi i gradi desetljećima u ovom požaru na ogromnom prostoru, koliko se vode prolilo, ljudstava i tehnike dovuklo, sigurno da je sve stavit na papir i zbrojit bila bi to cifretina sa puno nula koja bi dosta pokrila investiciju „Mokri` tampon zona“.

Ti i takvi vodeni tokovi bi se mogli iskoristi ujedno i za navodnjavanje, a sami možemo promisliti koliko će na ovim prostorom još proći požarnih nemani koje nemilosrdno gutaju sve pred sobom.