NEĆE MOJA LUCA

Klajo

Govori to a u njoj glad već dobrano protestira i buni se. Iako gladna Luca svoju ulogu dobro igra i ne popušta. U sebi razmišlja sad kad me ponude još jedan put uzeću kako i priliči. Stariji su se uživili i svoje kolo vode, ne razbijaju previše glavu o dici. Imaju oni svoje priče, a da usta ne bi bila suva od velike priče, tu su bukara i uštipci. Luca nakon nekog vrimen videć da je više ne nude sa uštipcima svaća da su zaboravii na nju i da je neće ponovo ponudit.

 

U stara vrimena, kako bi se znalo kazat “Dok je Bog oda po zemlji”  bile su drugačije mire i aršini.  Znalo se ko je stariji ko mlađi u kući, u selu, u crkvi. Poštivanje prema starijim je bilo pisano i nepisano pravilo i nije se uopće razmišljalo postoji li neka druga opcija. Tu nije postoja kompromis, kruti i tvrdi stav nje ima alternative, sviđalo se to nekom ili ne.

Kod se rodiš u takom vrimenu prvo što te nauče je  pravilo ispravnog ponašanja. Tako ponašanje se odnosilo na dicu i  njihov odnos spram starijim od sebe. Kada bi se krenilo od kuće, matere bi bez velike priče i objašnjenja upelila prstom svima da se triba lipo ponašat, da se  ne mora za nas stidit. Ritko bi se išlo u posjetu, svega 3-4 puta godišnje, za nekog blagdana ili kada bi se išlo s materon u rod kod dida i babe, u materini. Za taj dan se posebno živilo i to je bija događaj godine, za nas dicu. Uzbuđenje je bilo samin tim jer se toga dana bolje ručalo i pilo, nije bilo škito i malo na pijatu a bilo je  i „slatkoga“. Pod obavezno je bija običaj da se naniže na špagu suvi kolača i tako bi se nosili u rod.  U vrimena kad nije bilo takorekuć ničeg, posebno se pamtilo to malo što se moglo kupit u seockoj podavnci. Naše veselje i zadovoljstvo tog dana je bilo veliko.

Ipak prilikom posjeta i dolazaka sa roditeljima znalo se kako se ko triba ponašat.  Tako je i naša Luca sa materon i ćaćon  krenila kod rodijaka Stipe i Ruže u posjetu.  Ka svako dite bila je sritna zbog posjeta pošto se ritko kad s roditeljima išlo u posjete. Stigavši pješke u susjedno selo kod svoji, iznenada i bez nekog posebnog događaja, susret je protica na početku s pozdravima i govorancijon stariji:

  – Di si rodijače, otkad se nismo vidili!

  – Šta ima kod vas, kako blago i intrada?

Dok su se prvi utisci prislušavali sidalo za siniju i domaćin bi izvadija ono čega  je bilo,  šta je Bog i kuća dala.  Kako se nije viđalo svaki dan temeljito bi se pritresalo do u tančine sve po redu, dodirnilo bi se i selo i poljoprivreda, bolesti i umiranja. Dica su znala dobro svoje misto prilikom posjeta, sili bi digdi u kraj i slušali raspravu koja je bila zanimljiva jer bi takve rasprave ritko imali priliku šlušat. Kad su rodijci  posili za sinju i počeli priču, na dicu se nije prevoše obaziralo. Luca je sila na mali tronožac i strpljivo čekala kada će doći trenutak da i nju ponude nečin. Naravno, u takvim prilikama se zna “red”. Nakon dolaska najlakše je bilo zamišat i ispeć uštipke.  Ruža se dala na posa i vrlo brzu su počeli na kominu, na velikoj crnoj tavi čvrčat prvi uštipci. Kad je napripravila dovoljno da se ima na stolu,  da se uz vino i štogot prizalogaji došlo je vrime da i dica dobiju svoj dija.  Ponudi Ruža malu Lucu sa uštipcima a Luca ka šta i priliči kaže:

 – Nisan  gladna.

Kaže to a usta joj puna sline od silne želje da se maši i uzme uštipak ali zna dobro da bi od matere dobila pogled pun prjekora, koji bi poslin nasamo “pojasnila” Luci. Misli Luca u sebi, 2-3 puta ću odbit pa ću unda uzet uštipak da se rodica Ruža nije mučila uzalud.

Za stolom se razvila predika, priča je krenila, slike i sjećanja naviru, zavrti se priča u krug u zadnji stotinjak godina. Pritresaju se temeljito kolina i rodstvo i kako su živili stari u davna vrimena. Vrimena ima, dan je dug a ako zatriba ima i noći. Ne viđa se tako često pa se sve mora dodirnit i pritrest pa i do turskog zemana i ajduka Andrijice Šimića. Naravno Luca i dalje sidi i čeka svoju priliku koja stiže uskoro. Ruža je ponovo nutka s uštipkom a Luca će ponovo po svomu:

  -Nebi, nisan gladna.

Govori to, a u njoj glad već dobrano protestira i buni se. Iako gladna Luca svoju ulogu dobro igra i ne popušta. U sebi razmišlja, sad kad me ponude još jedan put uzeću kako i priliči. Stariji su se uživili i svoje kolo vode, ne razbijaju previše glavu o dici. Imaju oni svoje priče, a da usta ne bi bila suva od velike priče, tu su bukara i uštipci. Luca nakon nekog vrimena videć da je više ne nude sa uštipcima svaća da su zaboravili na nju i da je neće ponovo ponudit.  Svaća svu težinu svoje situacije i osjeća prazninu svoga droba koja vapi za uštipcima. Tada se odlučuje da mora sama priupitat, nekako im skrenit pažnju na sebe i na to da bi je tribali ponudit još jednom pa priupita:

  – Šta ste me ono pitali?

Pitanje ka grom iz vedra neba, reklo bi se. Sada se pomalo u čudu stariji okrću Luci jer nije baš običaj da se dite uplete u raspravu i postavi kakvo pitanje. Gledaju Lucu i pokušavaju se dositit šta je to tako važno da bio oni Lucu pitali.  Ne mogavši se dositit, nakon kraće stanke ponovno se vraćaju u svoju priču, priupitavši jedan drugoga:

  – Di smo ono stali?

Gladna Luca svaća da nema više nikakve mogućnosti da bi ponovno priupitala isto pitanje. Tužna i gladna sidi na svom tronošcu, strpljivo sluša i čeka kraj posjeta i kraj za nju tužne priče koje će se uvik sitit. Kad dođe kući  naće se koja kora kruva i  neće umrit od gladi. Šta osta gladna i nije okusila uštipaka nije veliki problem al zato je materi i ćaći osvitlala obraz, bila ponos i dika ćaći i materi kako se lipo ponašala.

Next Post

ZAGREBAČKO PRASKOZORJE

Praskozorje, zora ili svitanje nazivamo početak dana kada se  rastaje dan i noć, kada zaljubljeni moraju spati poć.  To su trenutci rađanja novog dana  a kada nam život dopusti da zastanemo na trenutak i uživamo u toj magiji stvaranja i rađanja novog dan možemo opipati i....

Subscribe US Now

%d blogeri kao ovaj: