NIJE U ŠOLDIMA SVE

Ljudi moji nema više našega Hajduka. Ostale su samo ruine i zidine, a duša mu je partila na oni svit.

Možda će nekima čudno zvučiti, neki će reć ma kako pa nikidan san ga vidija. Možda će neki pomisliti, ma ljudi moji jeli to moguće, šta je ovo ludnica, nema više našega Hajduka. U zadnji nikoliko godina, a i duže od kada se naš Hajduk razbolija tribalo mu je pineza za poć se “ličit”, ali  nije jema. Triba mu je niko uskočit sa pozajmicon dok se rekupera pa bi vratija ili u najmanju ruku ga uzet pod svoje pa kud puklo da puklo. No kad ćaća ima puno dice sve je dobro dok i rani, al kad onemoća triba ga niko uzet pod svoj, brinit se o njemu, ma se nikako ne mogu dogovorit. Tako je i sa našin bidnin Hajdukom, ima preveć navijača koji nebi dali svog Hajduka za sve šolde ovega svita, a ne mogu se dogovorit šta i kako mu pomoć. I neka tako i triba, ma ne more  Hajduk živit od slame, vode i zraka. To je pokuša oni nesrića šta je tija naućit tovara da živi, a ne davat mu jist i taman kad ga je naučija bidan mu je krepa. E sad bi najprija bilo dobro razmrsit šta je to Hajduk, jeli to ono dvadesetak igrača, il je to more bit oni dres šta je bija i zvizda i crven i bile kockice, il je more bit oni nesritnji stadijon što na njega nikako titule da svrate, Bože prosti ka da je uklet. Ne znan baš definirat možda je od svega pomalo, al opet može i bez svega toga i jopet bi ga narod jubija ka mater dite. Ma ima tu i jedna mala tanka crta ili tiga ka nika veza, nevidljiva nit koja nas sve skupa veže s ničim što nemoremo točno definirati. Hajduk ima dušu, i još je nije vragu proda za šaku suza vriću smija, i baš tu dušu volimo i za nju drukamo. Bilo ko da dođe i da oće kupit našega Hajduka, nemore ga kupit sa svim šoldima ovega svita. Može donit šolde i uplatit na niki račun i reć:  „Sad san ja gazda“, al čega gazda, more bit oni dvadesetak igrača, ili Poljuda. More on bit gazda, ma more i pome na Poljud sadit, ma nemore kupit oni puk koji se zavitova Gospi Sinjskoj i Solinskoj da nema toga zla na svitu ko ga more raskrstit od našega Hajduka i zato ne vidim nikakvog razloga da se bojimo da će niko doć kupit NAŠEGA HAJDUKA.  Neka dođe sadit pomidore na Poljud,  al mi  ćemo uvik imat našega Hajduka pa more on, ako tiba igrat ponovno na nikoj ledini.

To je sigurno bolje nego ove ruševine što su sada ostale kada više nemamo naše dice da obuku dres i da sanjaju kad će izać na plac i zabit gol za svog Hajduka.  Hajduk je umra i neće ga još dugo bit, jer ovi što danas igraju, to jesu igrači i ljudi, ali oni ne vole Hajduka i nisu spremni „poginit“ za Hajduka . Svi ti danas zvani i nepozvani najprije pitaju šolde da bi trkali, a to nije najgore što nam se more dogodit. Izgubili smo dišpet . Nemore jedan Ganac ili ti ga Grk , Italijanac ili Portugalac znat i osjetit tu lipu rič DIŠPET.  Dišpet je moto i osovina oko koje se ovi stotinjak godina okrćalo hajdučko kolo . Nisu ljudi krivi što ih ima prevšie, skoro cila igračka garnitura, pa Branko iz Portugala , Janez iz Slovenije, Kos iz Kopačkog rita. Svi ti ljudi imaju dušu i volje da naprave dobar posa. U njihov voljni moment ne želim ulazit i njihovo znanje, jer nemam stvarnog uvida. U Hajduk se ne dolazi da bi se napravija dobar posa, Hajduk triba volit da bi ga moga osjetit i disat s njim. Pušnik je odma zna detektirat šta i kako triba da bi došli do cilja.  Triba ga čuvat da ga neki lovaši iz Europe ne otkriju pa da nan ga ne otmu za malo šoldi. Ima tu i neki nesritnji momak šta isto ka zna svoj posal, ali mi se čini da ne raspoznaje bitno od nebitnog. Ne mogu ljudi sa strane svatit ono što je Tomislav Ivčić kroz pismu tako lipo reka: „Tuđi čovik nikad neće svatit što to veže dalmatinske ljude“. Nisu ljudi krivi što ovdi ne važe pravila ka i u cilome svitu. Ovdi se uvik išlo kontra ciloga svita. I tu dolazimo do nikoliko bitni karakteristika vezani uz Hajduka: dišpet, ljubav bez granica i šoldi koji ne znače sve na ovome svitu, jer je obraz ono što još uvik imamo i nije na prodaju. Ali ljudi su došli i rade svoj posal i promišljaju kako od go..a napravit pitu. U ciloj Europi se kotrljaju basnoslovni transferi, kupuju igrače da bi bili prvi na tablici, a naša gospoda, koja upravljaju ovon ruinom za koju još uvik tvrde da je Hajduk, smislili su pakleni plan kupit igrače bez šoldi i bit prvaci Pa vjerojatno su sebi rekli kad mogu opstat prodaonice sve po 8 kuna možemo i mi kupovat igrače sve po nula kuna. I sad vi zamislite kad nam taj pakleni plan uspije koji će to patent bit. Moćemo ga prodavat po cilon svitu biće pinezi i što je naj bolje nećemo više morat prodavat igrače. Bićemo krcati ko brod, imaćemo fantastičnu momčad, Poljud će svaku utakmicu bit krcat i gledat ćemo fantastične predstave i bićemo prvaci svita. Samo neka nam plan uspije. Jopet bokun me straj da to nije fatamorgana. More bit od ovi silni tragedija koje su nas snašle da smo izgubili razum i da nan se pričinja. Ja san počeja drukat za Hajduka na onu famoznu utakmicu protiv Hamburgera koji nas je te sezone nas izbacija. Nije nas izbacija šta je bija bolji nego zato šta smo se sažalili nad njiman.  Mi smo bili bolji samo smo se sažalili nad njima, jerbo su se oni dobrano istrošili i potrošili da bi nešto naprave pa sad da i mi izbacimo koji nismo tako rekuć ništa potrošili. Ne bi bilo ni fer ni sportski da su ispali pa smo sami sebi zabili gol, jerbon oni nisu bili u stanju. U Hamburgu su nas tako rekuć opljačkali, jer nam je sudac kurbin sin ukreja utakmicu. Nije svira faul na našem tiću od vratara Ivanu Pudaru i dobili su utakmicu 1:0. Iz dišpet smo i u Splitu samlili u papar i nisu znali kako in je ime. Ja mislin da se onim njihovim Kargusima, Kalcevima, Kigeima, Magatima i ostalima i sad smrkne isprid očiju kad im se spomene Hajduk. A i šta će nami te puste titule kad smo mi i onako prvaci svita i okolice. Samo nismo nikad mogli dozvolit da s nama neki tamo čine sprdnju i smutnju. Tek tada se u nami pale sve lampice i proradi dišpet.  To je naše gorivo i naš moto, a to ovi ljudi koji su dovedeni u Hajduka ne ćute i nisu oni krivi zato.

Ova naša povjest se more podilit  na tri etape: zlatno doba, pri i poslin zlatnog doba. Pri zlatnog doba je bilo tako tako, bili smo još mladi, osvojili smo nikoiko kanta, a nike kante za vrime NDH-zije nan nisu dali brojit. Ka osvojili smo i u nepriznatoj državi, ka da smo igrali ragbi, a ne nogomet. Mi smo i jopet nacrtali na Poljud nek se vide. Zlatno doba se ne triba preveć opisivat tu je samo tribalo znat nabrojit prvi sastav, , a znale su i i tice nagrani, i to je bilo to. Tu su se udarili neki rekordi koji se još dugo neće moć srušit. Osvojeno prvenstvo bez iti jednog porza u nemaloj konkurenciji. Da ne nabrajam sve one trofeje koji su se nizali kao na traci. A poslin zlata dolaze srebrene 80-te godine, pa početkom ratni 90-tih imamo jedno kratko razdoblje mogli bi reć brončano doba, a poslin toga samo željezo i škovace. Živilo se na račun stari vremena, na brk i veresiju. Sve zato da bi se održavao na životu tigar od papira. Bez nade u ozdravljenje, bez plana i programa. Mnogi su na račun Hajduka živili i trošili ko pijani miljarderi, a sad se nema za vodu i struju platit.


Ko zna možda je Hajduk samo u komi pa se more bit i probudi. Ma ne bojte se Hajduk živi vječno.