KLAJO

Redikula, zabavljača, lipote i lipotica, hajdučkoga srca, svega ima, samo triba  doć čut, poslušat  ćakule, ti šušur di niko nikoga ne ferma, svak more bit trener Ajduka, ma svak bi moga bit i poteštat Splita, a od mali nogu se dica bruse i oštre na bilu boju i Dalmaciju ljubav svoju.

Nema to nigdi na svitu i okolici, mora se bit u utrci makar bili nigdi i igrali protiv zadnjega na tablici.

Ma svak je pametan i niko neda nase,  kako je reka šjor Pjer Jelaska dok je jema svoji pet minuta na radio Splitu.

-Nikomu  nedan nase,  more jedino moja Karmela.

Domaći svit ima svoj kantun, svoju kalu, portuni i svoj balun, a ekipa sa Matejuške iz prikrajka promatra furešte. To su  gušti koje triba razumit, ositit, ćutit i guštat u natjecanju, svak igra svoju utakmicu.  Triba vidit  ko je komu namistija baketinu. Na svakom kantunu ćutit ono šta je u nika davna vrimena krasilo I nosilo igru Ajduka, pozitivni  bezobrazluk , samo triba imat srca  i ono malo među nogan za bit taki , bit mangup i kazat:

-Nije gotovo kad je gotovo, vengo kad ja kažen da je gotovo.

Krenija sam polako s noge na nogu, na rivi sreja  ekipu, Željka Petka i njegova ratna dva brata. Priko Matejuške i Zapadne obale, koju su obukli u lipi  novi  veštit, krenija san priko ACI-ja na lokubran i stine,  bacit pogled na  Split i Dalmaciju, da me nostalgija mine.

Puca pogled na pučinu, na Brač, Mosor i  bijakovsku veličinu , a Split i palača ka na dlanu, pogled na lipotu, još jednom veliko fala caru Dioklecijanu.  Kampaneja  svetoga Duje, kojega se još uvik moli i štuje, sve to sa visine budno gleda , mora bit nikog reda.  Sija san na stine , guštan u lipoti modre  pučine, slušan kako se val razbije o kamen,  kako se grle, pričajuć svoj price ispraćajuć brodove, ribare i kaiće.

Pale se ferali veliki i mali, svitli grad,  meni se čini ka nikad do sad. Sumrak  polako pada, noć se prikrad a ja guštan u mirisu mora i šumu  vala, koja je za mene likarija velika i mala.  Vatan kadrove palače i rive, splitske noćne lipote.

P:S:

Ma i u Wc kad čovika stisne, razgovor ne utihne, možeš čut razgovore  sitne. Saću s pjace uvatit uru i i krenit u malu avanturu laškat pritisak sebi i mijuru. Dolazin u Wc, a gospođa veli da je velika  4 kune, mala 2 kune, platiš i guštaš i rugaš se sa ciln sviton.

Olakšan peren ruke na lavoru, kad dolazi još jedan sa aparaton i potribon nužnon.

Koliko je Wc?

-Šjor, Wc ti je širok pojam, daj malo skrati.

-Kratko  –  reče fotograf,  plati dvi kune  i krene do pisoaara

Ja san puka od  smija, jer nisan nikad čija za taku nužnu potribu.  Izlazin iz Wc-a i slušan primopridaju dužnosti zaposlenica.

-Ova plastična kanta vanka  ti je naša!

-Nemoj da ti ko  baca smeće !

-Neka bacaju di got oće, al tu neće!

Slušan, smijen se i gledan  kako baca  na pločnik  nike dvi vrićice  otpadaka. Vako nešto nema nigdi na svitu ima samo u našem Splitu.

-Ludega li grada – reka je šjor Svitlost.