Petaši iz Čaporica

Petaši iz Čaporica

Krajem sedamdeseti se u Splitu pivalo i skladalo na veliko, a kod nas u Čaporicama blago se čuvalo, za balunon trkalo. Čitali bi i pisali dok bi ovce i krave čuvali. Nakon prva četri razreda završena u Čaporicama, u Trilj smo pošli u peti razred.

Jutrom bi čekali Nevoseljku, a tarabasom bi se iza podne kući vraćali. Nije bilo puno auta ni autobusa, tek jutrom Nevoseljka, u podne tarbasa, oko šest uvečer Budimirka pa ako si uvatija dobro, ako ne išli bi tri kilometra pješke. Nije to za nas dicu bija velik problem, otkuće bi se zaputili, uz  Aram bi pričimicon uzletili i spuštili bi se do ispod Grijovića. Prija okuka na Pribojima i Guvinama nizbrdicon bi sletili  na stari put i učas bi izbli na Predvojničku, na ulaz u Trilj. To bi ka od šale pritrkali kad bi u školu kasnli, za po ure bi u Trilj doletil.
Noge su lagane bile, svakodnevno smo pješačili, imali smo kondicije i snage.

Kako se zima primicala sve je manje bilo dana, još u školskim klupama sumrak se spušta, sunoćavalo se. Kad bi imali šest sati  ostajali bi duže pa nismo mogli prispit na Budimirku.

Izašavši jedne večeri nakon šestoga sata, nikoga osim nas petaša  iz Čaporica nije bilo, ostali su imali manje sati pa su prispili na autobus.
Nije nam bilo drago, ali šta je tu je , nas petero krenili smo pješke  priko Trilja prema Starom mostu i Predvojničkoj.  Pomalo se svak uvuka u se, nije bilo velike priče svima je bila jedna misa u glavi, kako nas čeka Bračka strana i mrkli mrak.
Prošli smo Stari most i Predvojničku i uronili u mrkli mrak, a svaki bušak je bija nekako čudan, kao avet koja nas prati i posmatra, od koje nam se stra još dublje zavlačija pod kožu. Šuštanje lišća i huk sove, koji je iz šume dolazija, u nami bi još više pojačava stra.

Da bi koliko toliko bili sigurniji od silni nevidljivi nemani uzimamo kamenja u ruke. Hrabrimo se kako imamo oružje u rukama, ako nas  ko napane.

 

 

Zbili smo redove i zalazimo sve dublje u mrak, a oko nas sjenke plešu ples prateći nas u stopu. Koraci se čuju dok u tišini gazimo naprid. Stigavši na okuke na Guvninama hrabrimo se kako smo blizu,  sad će svaki čas isprid nas izać matere.

Kako got smo po danu brzinom put svladavali sad nam se put odužija, nikako mu vidit kraja. Čekaju nas je Priboji i potočina koja je tišinu razbijala, prema nama tekla, a iza leđa kao da nam se prikradala. Dok žubori na trenutke nam se činilo da neko govori, sve je nekako vrvilo opasnostima. Čvrsto stiščuć kamenja u šakama još brže smo požurii da se izvučemo iz Priboja. Dolaskom pod grijovća kuće malo smo se osokolili, najgore smo prošli.
Učini nam se da kroz noć glasove čujemo, na trenutak zastajemo i osluškukemo. Samo tišina i šum vode sa izvora, ne čuje se glasa, krećemo dalje. Ubrzo sa vri Bračke strane čujemo  dobro nam poznate glasove. Matere nas kroz noć dozivaju, u nama srca od radosti veselo zaigraju.
Tek sad osjetišmo kamenje u ruci kojeg smo dotada grčevto stiskali. Brže bolje pobacašmo kamenja, da matere nebi vidile da nas je bilo stra. Poletišmo u susret spasu i majčinskom toplom zagrljaju. Sad smo već ohrabreni uz matere poskakujemo kanda smo sa sebe skinili teški tetrt.  Ulaskom u selo rastajemo se i svak svojom ulicom kreće kući.

Trebate biti prijavljeni za objaviti komentar.