RIČ

 

 

Sirena novoga fergusona oglasi dolazak. Škure zacviliše i pustiše svitlost u kuće. Malo selo u potkamešju oživi.

-Triba znat stat, prikočit…-reka je Stipan.

            Svi su klimali glavon, a odsutni pogledi govorili su da ga ni’ko ne doživljava. Bilo je to k’o da je reka “zdravlje je najvažnije”… Letile su riči zrakon k’o perje iz staroga kušina na komu triba prominit intimelu.

            Prazne čaše raštrkale su se po kockastomu stolnjaku. Žamor seoske gostijone nije ometa prijatelje. Ante, Jozo, Nikola i Stipan sidili su, i napola zavaljeni u drvene stolce, pravili planove. Odluka je pala! 

“Svi iđu u Njemačku! Imaju di i u koga… šta bi se više mislili…ovo ovde je puko životarenje…”

-Ja ću otić samo da mogu kupit traktor…-tiho doda Stipan.

           Društvo se nasmije. Nisu ni oni mislili ko zna šta… malo zaradit, podignit štogot kućice, kupit auto…

           Suze su gonile jedna drugu. Nije tila da ode. Tek su se vinčali.Nisu se dobro ni 

izljubili…

  • Luce, jes’ mi spremila putnu torbu?- upita je.

  • A moraš li ić?

  • Rekli smo da moran…svi iđu…

  • Ko da nami puno triba, naučili smo na malo…

  • Obeća san ti…samo traktor! Bit će nan lakše, radit ću i nami i drugomu.

  • A dica?

  • Šta dica?

  • Pa kad ćemo imat dicu?

  • Tebi dvajest, meni dvajest i tri…

            Nasmije se i privuče je u zagrljaj. Močila mu je košulju, a on joj je ljubio kosu. Zatvorio je oči i uvlačio miris njezine kose duboko u prsi spremivši ga za teške dane.

 – Ajde, ne cmizdri više, nisan umra ako iđen u svit. Donit ću ti šta god zaželiš.

            Podigne joj glavu prema sebi natjeravši je da ga pogleda. 

  – Imaš li želja?

            Tamne oči svitlucale su na licu uplakane curice kojoj odnose najdražu igračku.

  -Da se što prije vratiš, to mi je jedina želja.

  -Dogovoreno…a sad ajde, spremi mi stvari.

            Izvukla je iz ormara već spremljenu torbu. Sinoć je sve metila. Provala ga je još jedanput odgovorit… morala je.

            Mrkla noć činila se još mrklijon. Zakrilila je četvoricu. Polako su se spuštali nizbrdo. Slana pod gumenin đonovima svirala je oproštaj.

  – Ne okrićite se! – reka in je Nikola, najstariji među njima.

            On je već okusio tuđinski kruv. Poslušali su ga…

            Prošlo je nekoliko miseci. Viđali su se samo nediljon na misi.

  – Oćemo li ić’ kući?- upita Stipan jednon prigodon kad su se našli nakon mise.

            Tišina donese val…nije dobio odgovor. A nije ga više ni tražio.

            Ferguson mu zagluši misli. S usana joj pročita “doša si”.

 

 

Napisala: Niveska Juraga Kovačev

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.