SALAUKOVINA

SALAUKOVINA

 

Kad sv. Ante pokuca na vrata do Velike Gospe nema kiše ni blata. Lito se ravnalo i brojilo po svecima, nije bilo sata ni kalendara. Dalmatinska zagora je gorila, suša bi narod i živinu morila. Poslin toga kiše bi bilo malo i ritko, tek pokoja salaukovina.  Nije bilo prognoze, narod je čita vrime, pratija oblake i nebo, baš ko Indijanci i čin bi ugledali oblak znali su šta se sprema. Dan je bija težak, a poslinpodne se sparina uvukla u svaki ćošak, teško se disalo.

Đula ugledala kako se sperilo na Mosoru pa je bez velikoga promišljanja dozvala Ljubu, svoju curicu koja je tek zenila na svit.

-Ajde brže uzmi lumbrelu i veselo pođi na Gola brda, prid ćaću.

-Ćaća se vraća iz Splita s posla pa je reka otić  pogledat loze i grožđe.

Ljuba je uzela lumbrelu i bez   pogovora krenila uz krasine priko Kavajinovi kuća, Živaljića i Delića. Prolazeć pokraj crkve svetoga Roka munje su već parale Mosoron, a salaukovina se zakoturala  niz mosorske padine

Mala Ljuba  koja je nedavno završila prvi razred, onako sama odsebe sitna, od stra se još više uvukla use. Lumbrelu je čvrsto prigrlia, ka da je niko s njon, da nije sama. Na Surdupu se napila vode, usta se osušila, šta od stra šta od trke i krenila uz Vrilaču. Vitar se uvatija poigravat s Ljubinon koson, kotulica je vijorila ka zastava, a tamni teški oblaci su se prikupljali i stiskali jedan do drugoga, kanda je i nji bilo stra od te silne salaukovine. Vitar je pojačava i svako malo se po prašnjavon putu poigrava radeć kovitlace od prašine, svoj poznati ples, kad su u pitanju litnje oluje. Svakin korakon kako je zalazila više u brdo vrime se pogoršavalo,  u Ljubu se uvlačija stra, imala je sve manje samopozdanja.

Munje su sve češće parale nebo, koje je bilo sve crnje, grmljavina je bila sve jača. Ljuba u vri Vrilače susreće seljane koji se žurno vraćaju kući prija kiše i upitaju je:

-Kućeš ti mala sad, čija si ti?

-Ja san Lovrina i nosin ćaći lumbrelu, poslala me mater – kaže Ljuba.

-A di ti je ćaća?

-Na Golin brdima – kaže Ljuba.

Stipan će joj na to:

-Ćerice vrati se malo unzad, imaš popriko oputinu, brže ćeš doć.

Ljuba posluša i vrati se unazad  zajedno s njima pa kad stigoše do oputine kreni još brže. Kako se pentrala naviše tako je stra u Ljubi resta ko plima, od silne salaukovine koja je sve više stiskala i pritvatala se u neman, koja je s neba rigala munje i gromove, dok je pokoja kap kiše propadala, najavljujući povodanj. Ljubi je srce sve jače tuklo, stra je vlada čitavin tilon, a sedmogodišnja djevojčica više nije znala di je. Kretala se naprid,  računajuć da će puton srist ćaću. Munje su sivale, nebo se otvorilo, kiša je već jako padala, a Ljuba je grčevito držala lumbrelu pod rukom. Ne znajuć di je i slušajuć kreštanje pokoje tice zalazila je dublje u borovu šumu. Sunoćalo se, a kiša je pljuštala, potoci su tekli sa svi strana. Ljuba od silnoga stra ne osjeća kišu. Samo grabi naprid, priskačuć potoke, krećuć se dok munje na trenutak osvitle šumu kojom je išla i koje se strašno bojala. Izguljena, plačući pokušava je dozivati pomoć, računajuć da će je kogot čut, samo od stra i grlo se stisklo pa jedva samu sebe čuje. Uto joj se učini da vidi svitlo, pa još brže kreni u tom pravcu. Pomisa da je spašena počela je grijati malu Ljubu. Ubrzo je izašla na proplanak i ugleda sviću i kuće pa  brišuć suze počima glasnije dozivat pomoć. Začuje ženski glas:

-Ko je?

-Ja  – kroz plač  odgovori Ljuba i prilazi bliže se ženi.

– Čija si ti mala?

-Lovrina, nosila san ćaći lumbrelu.

Brže bolje  je uvede u kuću, skide mokru robu s Ljube, nađe nešto od svoje dice pa Ljubu obuče da je utopli. Sve je bilo za dva broja veće, ali osjećaj da je spašena i suva roba ugrijali su Ljubino sitno tilo, stra je nesta  Ubrzo se začuje izvanka dozivanje i razgovor. Uto u kuću uđe Ljubina mater Đula i brat . Ugledavši svoju Ljubu materi nestade zabrinuti izraz lica i prigrli je, srita šta vidi svoju Ljubu.

 

FacebookTwitterEmail

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.