STARA TRIŠNJA

Svako misto ima svoga lera, svako selo ima čovika koji je po nečemu  različit od drugi. U našemu zaseoku stari Martin je po mnogo čemu odskaka od ostali ljudi. Jednostno je bija različit od ostali ljudi. Za nas dicu on je bija poseban i za njega smo imali poseban rešpekt, njega se obavezno pozdravljalo i slušala svaka njegova rič bez pogovora.

Ljetne vrućine su vladale cilo lito sa pokojom olujom i nekoliko kapi kiše. Pod murvon se stariji svit priko sridnjavice podne odmara, sve do zaladice iza pet sati, kad bi se krenilo štogot radit. Mi dica smo imali svoje zadaće tokon dana, a priko sridnjavice podne igrali bi na baluna. Naši su nas stalno vikali i gonali da prikinemo, da iđemo u ladovinu da će nam naštetit sunce ali nismo previše obaduvali na to.

Jedno poslinpodne, za vrime  odmaranja, dok smo bili okupljeni pod murvon dolazi naš stari Martin i zapovidi nam: „Ajte dica samnon“. Svi odreda smo ko jedn skočili na noge i za starim Martinon smo krenili bez pitanja. Uz put smo potiho međusobno pokušavali odgonetnit kud smo krenili i zašto nas je zva. Sa sobon je ima ručnu pilu  na ramenu i u ruci sikiru. Pokušavali smo doć do tog kud nas vodi i zašto ali nije nam padalo na pamet da bi ga zapitali šta je na stvari.

Pješačili smo neki pola sata kada smo došli u vinograde koji su se nalazili ispod kuća drugog zaseoka. Stigavši u Martinov vinograd, još uvik nan nije bilo jasno kakva je nakana na um pala starom Martinu. Ubrzo nam je bilo sve jasno kada je Jakovu, najjačem od nas, pružija sikiru i zapovidija:

-„Evo ti sikira i siči trišnju.“

Primivši sikiru u ruke Jakov ga pomalo zabezeknuto gleda, a mi gledamo čas Martina, čas Jakova, čas trišnju pa nan više ništa nije jasno. Trišnja je baš te godine bila krcata trišnjama, pa smo pomalo dječiji budalasto na trenutak promislili:

-„Da stari Martim nije poludija kad oće sasić odličnu trišnju.“

Vrlo brzo nam Martin objašnjava svoj naum i vraća nas u stvarnost.

-„Dica ja san odlučija trišnju posić jer je nemogu sačuvat od dice iz drugog zaseoka.“

-„Nemogu više iz dana u dan stražarit i sačuvat trišnje.“ – „Dočin se maknen malo eto ti dice na nju.“

-„Odlučija san da je sasičete i pojidite trišnje koliko možete, a meni uberite u jedan sić trišanja.“

E sad nam je bilo sve jasno i pomalo nam je zadatak posta slađi tako da smo se uvatili posla da trišnju šta prija sasičemo.

U tin trenutcima pojaviše se na grudini dica iz susjedstva, na sigurnoj udaljenosti koja je bila dovoljna da mogu uteć ako bi kojin slučajon Martin pokuša uvatit kojega. Trišnju smo ubrzo oborili i krenili u slatku berbu  trišanja. Ubrzo je zavladla vesela atmosfera i jiduć trišnje počeli smo zadirkivat susjede na grudini. Pošto je trišnja bila sasičena  ljutnja staroga Martina je popuštala pa je pozva i susjede da nam se pridruže. Oni su ostali iznenađeni pozivom pa se nisu odlučili odma pristat i priključit nam se.

Stari Martin je vidija da ga se boje i da neće doći pa im reče:

„Ajte dica, dođite i jidite trišnje, ima i za vas.“

Trišnja je posičena i sad je rat gotov, možete slobodno doć.“

Među njima nasta komešanje i pregovaranje, još uvik su bili malo nepovjerljivi ali ipak su popustili i polagano i nesigurno su se počeli približavat trišnji. Kad su došli i počeli brat trišnje nestalo je sumnje i stari Martin se s njima počeja šalat, bacija je sve na šalu i na kraju je reka:

„Eto sad ću i ja moć s miron sidit i odmarat kod kuće.“

%d blogeri kao ovaj: