Stipanova muka

PRIČE IZ DAVNINE

U stara vrimena se živilo od kore kruva i čaše vode, život je bija težak, siromaštvo je bila normalna stvar. Način življenja većine bilo je kopanje zemlje, motika je bila „svetinja“, a otić kopat u nadnicu cili dan značilo je dobit štogot za poist i tada si moga reć:
-Ćo gladu!
Stipan je bija siromaj i iša je svaki dan u nadnicu da bi se naija, da bi osta na životu. To je bija njegov život i nije mu bija dosadan ni težak, kopalo se po vazdan. Stipan bi zoron krenija pivajući u nadnicu.
Motika je bila njegova osovina oko koje se vrtija njegov život i nije mu bilo dosadno ni monotono. A pisma mu je bila likarija za dušu. Iz dana u dan njegov život su bili motika, nadnica i pisma. Znali su mu neki i zavidit na tomu njegovom siromaškom veselju. Bija je puki siromaj bez kuće i kućišta, a jopet je živija ka i svi drugi ljudi. Svakom dođe klenova nedilja pa tako i Stipanu svane zora, proviri sunce, a Stipan pognute glave ode u nadnicu. Nema pisme, a mrke je obisija brke. Šutke kreće, oko njega zavladala tišina. Iz daleka ga ugleda Jakov i odma svati da nešto nije ka i svaki dan, nema pisme, čuje samo tupi bat koraka , za ne povirovat. Iznenađenje veće nego snig u srid lita , iđe Stipan, a pisme nigdi na vidiku Kad mu priđe bliže priupita ga:
-Stipane, pobogu brate, kakvo je zlo i nevolja na tebe navalila?
-Boli li te šta?
Na to će mu Stipan:
-Ma prođi me se.
-Dobija san nike novce pa sad mislim šta ću i kud ću upravit s njima.